Solarne elektrane – trend ili neophodnost modernog doba

Da li su solarne elektrane neophodne ili je to neki trend koji će trajati neko vreme, a potom biti zaboravljen, neatraktivan? Da li je u pitanju dolazak ere zelene energije ili je neće biti? Možda bi smo trebali postaviti pitanje ovako: Čemu fotonaponske farme, čemu dodatna ulaganja, šta se postiže time?

Pođimo od Balkana. Solarne elektrane većih snaga na Balkanu se tek planiraju, stim da moramo reći da je Grčka daleko otišla u ulaganju u ovaj vid alternativne energije. Tu su Hrvatska, Albanija i Slovenija sa svojim ambicioznim projektima koji već čekaju realizaciju. Na žalost, ovo podneblje kaska za razvijenim zemljama i njihovim idejama, no smatramo da je došlo vreme da se preskoči jedan industrijski stepenik i pođe ka obnovljivim izvorima koji će nadomestiti potrebe za energijom umesto fosilnih goriva, pre svega uglja. Jer termoelektrane jesu današnji najveći proizvođači ali i najveće zagađenje emitiju u atmosferu. Postoje i tu neka rešenja za smanjenjem emisije CO₂, NO_x, SO₂, PM-a, i drugih (filtracije dima iz termoelektrana), ali su ta rešenja za sada skupa, čak negde i neizvodljiva. Prema studiji Svetske banke za grad Beograd, na primer, vazduh u samom urbanom području najviše zagađuju termoelektrane, grejanje i saobraćaj. Da je situacija ozbiljna govori i činjenica da su se Grčka i Bugarska našle pred Sudom pravde EU za prekršaje zagađenja vazduha jer nisu odobrile nivoe za suspendovane čestice tipa PM10 u vazduhz u 1 m³ (to su čestice koje prodiru u pluća i ulaze u krvotok a koje čovek udiše).

Farma solarnih panela.

Savremena društva gledaju u budućnost, mnogo ulažući napora u očuvanju i održavanju zdrave životne sredine, čist vazduh je zadatak broj jedan ekoloških pokreta koji zajedno sa vladama sinhronizovano rade na tom dugoročnom cilju. Da li solarne elektrane zagađuju okolinu tokom svoje eksploatacije? Ne, i to je nemerljiva dobit, ne utiču na povećanje emisije štetnih gasova, izuzev u proizvodnom procesu izrade samih solarnih panela i ostalih elemnata i uređaja. Ali to sada nije tema, te možemo reći da tokom njihovog angažovanja nema emisije. Dakle, dobija se čistiji vazduh, smanjuje se efekat staklene bašte, nema zagađenja okoline, život može neometano da se odvija. Sa druge strane, termoelektrane ne samo da tokom sagorevanja vrše kontaminaciju vazduha, već i sami ostatci sagorevanja moraju negde da se odlože te se njima zahvata dodatna površina za odlaganje pepela i šljake. Podzemene vode i sama zemlja su prvi ugroženi u tom lancu zagađenja, a potom sam čovek, kao i ostali živi svet. Zamislimo samo da je Slovenija pred sobom zacrtala jedan ambiciozan cilj za Savinjsko-Šalešku regiju (to je jedna od dve regije uglja u Sloveniji) da do 2033. godine napusti ugalj i izvrše rekonstukciju regije. Čak su njihove analize pokazale da što više to odlažu to su finansijski uslovi nepovoljniji.

Sacuvajmo prirodu, gradimo zeleno.

Zagađenje vazduha koji se udiše u gradovima može izazvati ozbiljne posledica po zdravlje ljudi – javljaju se respiratorna oboljenja, bolesti srca, moždani udari. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) ga je nazvala “tihim ubicom,” objavljujući svoju analizu da je odgovoran je za oko 7 miliona prevremenih smrtnih slučajeva godišnje, i to uglavnom u zemljama u razvoju gde je svest o ekologiji u povoju. Čak kratkotrajna izloženost aerozagađenju, na primer, kratkoročni skokovi nivoa zagađenja, mogu prouzrokovati napade astme i akutni bronhitis, javlja se rizik od respiratornih infekcija, a kod ljudi sa srčanim oboljenjima može doći do infarkta ili aritmije. Generalno gledano, povećanje zagađenja vazduha povećava broj kardiovaskularnih i respiratornih bolesti.

Druga tehnologija koja u savremenim zemljama se koristi za dobijanje električne energije jeste nuklearna. Na primer, Nemačka krupnim koracima se kreće ka ukidanju svih svojih nuklearnih elektrana i da energiju dobijaju samo iz obnovljih izvora. I tu je dobit višestruka, nema odlaganja opasnog radioaktvinog otpada, nema zračenja okoline, ekosistem se ne zagađuje. Ovo itekako utiče na zdravlje ljudi i to je jako bitan razlog da se okrenu ka solarnim elektranama. Ovaj primer slede i ostale Evropske zemlje.

Vratimo prirodi lepotu.

Kada smo kod Nemačke, oni elektrane na fosilna goriva planiraju da zatvore u jako kratkom vremenskom periodu i da isplate subvencije za njihovo zatvaranje. Ovu sudbinu bi trebalo da doživi 11 termoelektrana ukupne instalirane snage 4,8 GW. U prestanak upotrebe uglja odvojili su 40 milijardi evra, a da nema izuzetaka govori poratak da će dva velika postrojenja na ugalj, instaliranih snaga većih od 800MW a starih svega 5 godina, takođe biti ugašena.

Prema doasd rečenom, fotonaponske elektrane nemaju negativnog uticaja na okolinu, zdravlje ljudi koji žive u okolini ekektrane nije ugorženom njome, a bioproizvodnja, na primer, može neometano da se odvija. Da li je to malo u današnjim vremenima? Zadovoljavaju se svi ekološki standardi zdrave okoline, i to je šansa za razvoj nekih drugih privrednih delatnosti poput poljoprivrede, voćarstva, stočarstva, turizma, ili neke druge čiste industrije. Sami proizvodi koji se budu izvozili neće biti poterećeni taksom za emisiju CO₂, biće konkurentni – zdraviji i bolji. Da ne govorimo da su takve čiste sredine magnet za firme u IT sektoru koji beleži veliki rast i ne poznaje granice, te je moguće i to razvijati. Preduzetnički duh se pušta iz lampe i mogućnosti je mnogo, zar ne?

Uživajmo u prirodi.

A sada pogledajmo ekonomsku stranu investiranja u solarne elektrane. Iako naša zemlja nema, bar za sada, proizvodne kapacitete za solarne panele, to ne znači da neće se unaprediti industrija, kao na primer Hrvatska. Susedi su otišli toliko daleko da proizvode oko 120.000 solarnih panela za Goole koji će biti instalirani u Kaliforniji. Dalje, pojaviće se potreba za ozbiljnim projektanskim firmama i firmama koje se bave montažom istih, ljudi će se baviti energetikom, trgovaće električnom energijom, steći će se neka vrsta energetske „autonomije“. Sve poslove od projekovanja do motaže i puštanja u rad mogu vršiti naše fimr i kompanije, mogu postati ravnopravni konkurenti na tržištu, što će im omogućiti da apliciraju i za inostrane projekte. Priložena ideja itekako ume da privuče investitore a da uz dodatne olakšice učini razvoj privrede većim. Sa pojavom ozbiljnijih projekata doći će i fabrike, smanjiće se uvoz a pospešiće se izvoz, san svake vlasti.

Izadjimo napolje, udahnimo duboko, i zapitajmo se …

Da nastavimo sa prednostima: Javila se ideja razvoja energetskih proizvođača prodavac – kupac u Srbiji (prozjumer), kojom se omogućava pojedincu ili bolje reći domaćinstvu da prodaje višak električne energije iz fotonaponskih sistema EPS-u ili nekoj od firmi koja se bavi trgovinom strujom (da preciziramo, radi se o privatnim snabevačima električne struje koji su se pozicionirai na našem tržištu nakon liberalizacije istog). Tada bi domaćinstvo imalo instaliran sistem (on-grid sistemi povezanih na mrežu) koji bi proizvodio električnu energiju i istu bi trošio, skladištio, a višak, putem ugovora prodavao snabdevaču. Savremeni termin koji je sve više u upotrebi za ovakav vid trgovine energijom jeste prozjumeri a zakonski definisano proizvođač-kupac. Već je organizovana obuka – trening program u Bugarskoj za opštine pri čemu su pokazani mogući benefiti od razvijanja energetskih zadruga i saradnje javnog i privatnog sektora. Isti primer mogu slediti i ostale zemlje Balkana. Ovo je ogroman investicioni potencijal koji može bukvalno da preokrene čitavu situaciju u razvoju energetskog tržišta, pokrene trgovinu i razvoj ovog sektora industrije.

Da li ćemo nešto ostaviti pokolenjima?

Uzmimo primer Rumunije gde su odobrena sredstva u iznosu od 52 miliona evra stanovništvu za krovne solarne elektrane. Takođe, za manje solarne off-grid instalacije itekako postoji interesovanje jer rešavaju problem snabdevanja strujom mnoge vikend objekte, splavove, kampove, itd. Kako se ideja o ovom vidu OIE širi tako i zahtevi postaju sve učestaliji i raznovrsniji. Takođe, u Crnoj Gori su odobrili projekat Valde od 3000 krovova pod panelima. U Srbiji za sada postoji ideja nadležnog ministarstva da će takvih subvencija biti u bliskoj budućnosti.

Dodatni impuls razvoju dodatno šalje i tržište finansija koje prati porast investicija u solarne elektrane, bilo manje ili veće snage. Plasiraju se jako povoljne kreditne linije za finansiranje projekata u obnovljivim izvorima energije. Znači da će se i bankarski sistem osnažiti i poboljšati. Kada o ovome govorimo, napomenimo da postoje mnogi fondovi EU koji itekako popularišu zelenu energiju da dođe do pojedninca ili preduzeća. Greenfield investicije tek treba da zažive u Srbiji. Ili se može razmišljati u pravcu aukcijske ponude za izgradnju solarnih elektrana po modelu koji primenjuju Albanija i Makedonija.

Ovom nizu finansijskih tokova dodajmo i razvoj tržišta sa CO₂ kvotama ili trgovina emisijama CO₂. Sa smanjenjem emisije iz termoelektrana i razvojem solarnih elektrana, naše kvote rastu, a time i mogućnost za dobit u prodaji određenih kvota. Ovo je nešto novo za ceo Balkan i to tek treba da se razmatra i pokrene.

Zdrava priroda, zdravi ljudi.

Ako ne pratimo savremene tokove zaštite životne sredine i ne pospešujemo smanjenje emisije CO₂, EU jespremila porez na ugljen-dioksid za zemlje Zapadnog Balkana koje se ne opredele za dekarbonizaciju. Može se očekivati, što se predlaže od strane EU, uvođenje prekograničnog poreza na ugljen-dioksid, tzv.  – CBA mehanizam (Carbon Border Adjustment Mechanism). Naime, izvoz električne energije iz zemalja regiona koje nisu članice EU, a koje ne primjenjuju tzv. ETS mehanizam (šema ograničavanja i trgovanja emisijama CO₂), u EU zemlje će biti „opterećen“ dodatnom taksom (CBA) koja će se nadograđivati na izvoznu cenu električne energije.

Povećavanje udela solarne enegrije u ukupnom energetskom miksu ima za posledicu razvoja i nauke. Jer sve ovo do sada rečeno, zahteva kadar, bilo da je reč o običnim radnicima pa sve do projektanata, koji može da se obučava u domaćem obrazovnom sistemu, i da se tako smanjuje nezapošljenost i poboljšava standrad života. Privreda je pokretač svega, pa i elektroprivreda će pokrenuti one grane društvene delatnosti i institucija kako bi potkrepila svoje potrebe ali od domaćih izvora, jer je to najisplativije.

Energetska tranzicija o kojoj se danas govori širom Evrope je pred vratima Balkana, to je izazov koji će društvo morati da reši. To je šansa za napredak i razvoj, pospešivanje ekološkog stanja i svesti društva, za bolje pozicioniranje u evropskim ali i svetskim energetskim i industrijskim dešavanjima.

I na kraju, Srbija je članica Energeske zajednice i potpisnica Sofijske agende za Zapadni Balkan koja je predviđena Evropskim zelenim planom. Potpisani dokumenat je skup mera da EU bude klimatski neutralna do 2050. Predstavljene su i smernice za sprovođenje Zelene agende (predlozi aktivnosti i mera za usvajanje od strane EU i Zapadnog Balkana). Ukratko rečeno obavezali smo se, kao i ostale članice Energetske zajednice, da Evropski kontinent bude klimatski-neutralan do 2050. godine, uz sprovođenje stroge klimatske politike i reforme energetskog i transportnog sektora. Između ostalog to konkretno znači povećanje udela obnovljivih izvora energije pa time i solarne, obezbeđivanje uslova za investiranje u OIE, smanjenje i postepeno ukidanje subvencija za ugalj, dekarbonizacija energetike, cirkularna ekonomija i sprečavanje zagađenja, a sve sa ciljem smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte.

Da zaključimo, korišćenje solarne enegrije i njena akumulacija je neophodna iz više razloga koje smo naveli. Budućnost dolazi, a mi trebamo uhvatiti korak sa onima koji je vode ako želimo bolje sebi ali i drugima.