Analiza stanja u Srbiji u oblasti solarnih investicija – deo I

Poštovani, sledeća rasprava je samo individualni pogled na situaciju u „solarnu“ energetiku, uz pojašnjenje da se uložio veliki lični trud i rad u prikupljanju podataka, ne bi li se dobila što veća objektivnost informacija. Inače je napisan za intervju u specijalizovanom časopisu o biznisu i finansijama, kao i industriji.  Zbog obimnosti, tekst će biti podeljen u dva dela.

Uvod za priloženu strukturu analize: Pristupiće se postavljanju konkretnih pitanja na koja će se pružiti što detaljniji odgovori. Možda je to za analizu neuobičajena forma, ali zbog kompleksnosti tematike nužno je da se što opsežnije da osvrt na konkretne upite. Činjenice su proverljive, zasnovane na višegodišnjem praćenju solarnih investicija i cena u svetu, na edukaciji u oblasti solarnih ćelija i modula, kao i na iskustvu nekih firmi koje se bave montažom. Mnoštvo je literature i tekstova u časopisima i na netu  koji potkrepljuju tvrdnje, ali naravno, ovde prezentovanih iz ugla jedne osobe. Zato, svaka konkretna sugestija je dobrodošla, čak je i jedan od ciljeva analize probuđivanje razmišljanja i polemike ne bi li se stanje poboljšalo i krenulo ka održivom razvoju drštva u celini. Evo tih pitanja i odgovora njihovih:

–Generalno, kakvo je dosadašnje kretanje u domenu solarne energije u Srbiji? Gde je Srbija u odnosu na okruženje i razvijeni svet? Koji su to glavni faktori koji su do sada uticali da stanje u Srbiji bude takvo kakvo jeste?

Istorijski gledano, eksploatacija solarne energije u Srbiji ima svoje korene u naučnim radovima prof. dr Branka Lalovića. Čuveni profesor je dao mnogo toga na polju izučavanja energije Sunca i njene konverzije, obezbeđujući da današnje generacije imaju naučnu bazu na kojoj mogu zasnovati svoje znanje i profesionalnu budućnost. Bio je veliki pobornik eksploatisanja solarne energije, istu je popularizovao davih sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka. Shvatio je da Sunce i površina neke teritorije predstavljaju resurs obnovljive, zelene energije, da će imati u budućnosti veliki uticaj na energetske i industrijske tokove. Od tada, naši univerziteti i instituti su počeli intenzivno da proučavaju tehnologije konverzije solarne energije, prateće hemijsko-fizičke efekte pri konverziji, ali i da proširuju primenu sa laboratorijskog istraživanja na korišćenje u relanom životu. Godinama su izlazili naučni radovi naših profesora i studenata kako u domaćim tako i u inostranim naučnim časopisima, konferenicijama i skupovima na tu temu. Slobodno se može reći da temelje solarne tehnologije i energetike imamo, a time i preduslove za razvoj i popularizaciju ekologije i OIE, nepohodnih uslova za održiv razvoj cele zajednice.

Danas solarna tehnologija se oslanja na multidisciplinarnoj naučnoj osnovi, povezuje više grana nauke, od astro fizike, fizike poluprovodnika, mikroelektronike, energetske elektronike, automatike, hemije, meteorologije, geografije, ekonomije, prava, itd. Savremeni tokovi u solarnoj industriji su takvi da se sve više organizacione nauke koriste kako bi se proizvod učinio konkurentnijim i jeftinijim. Dosta se ulaže novca, truda i energije ne bi li se cena jedinice proizvoda učinila nižom, uprkos ogromnom znanju koje stoji u osnovi. Tržište je surovo, što i pokazuju česti sporovi Evropske Unije sa Kinom oko solarne opreme. Naučni svet je apsolutno mobilisan u težnji da se osvoji takav proizvod koji će dati jeftin solarni konvertor, tj. solarnu ćeliju a sa stabilnim karakteristikama i većim faktorom efikasnosti.

Ako bi smo podvukli crtu, solarna enegija nije samo ekološki i energetski zamajac društva, to je i veliki pokretač  naučnog–intelektualnog razvoja. Tako su mnoge tehnološki razvijene države veliki proizvođači solarnih panela i solarnih ćelija (govorimo o konverziji sunčeve svetlosti u električnu), tj. te vrste industrije u celini. U prvom planu izbija Nemačka, koja je utemeljivač svih standarda kako u proizvodnji, montaži tako i eksploataciji i menadžmentu. Na primer, stvoreni su posebni menadžeri koji prate i predviđaju dalje tokove solarne industrije, kretanje subvencija ili „feed-in“ tarifa, cene opreme i potražnje širom sveta. Sve je iskalkulisano, efekat iznenađenja je sveden na minimum. Sa druge strane, definisani su jako precizni standardi za inženjere, montere ali i radnike solarnih postrojenja, jer greške u ovom poslu koštaju jako skupo: Dolazi do paljenja panela,  velikih požara zgrada praćenih jakim pucanjem uređaja. Posledice mogu biti poražavajuće i teško otklonive.

Ruku na srce, Danska je ta koja je povukla prva i dala pozitivan primer u praksi kako OIE mogu da zamene tradicionalne, fosilne. Trenutno veliki procenat potrošnje električne energije u Danskoj čini struje iz vetro prakova i solarnih polja. Da se radi o studioznom pristupu razvoja energetike,  videćemo na jednom primeru poređenja elektromreža koje imaju u Danskoj i Nemačkoj, bitnom iskustvu koje može da posluži kao odgovor na pitanje da li treba privatizovati taj deo javnog sektora ili ne?  Nemačka nema ni jednu državnu elektroprivredu što je učinilo da  ima velikih problema sa širenjem mreže za obnovljive izvore (OIE). To konkretno znači  da se javio problem koordinisanog razvoja elektroprivrede Nemačke. Pojavio se problem da  pojedini operateri mreže nemaju dovoljno sredstava ili nemaju interesa za dalja ulaganja. Dijametralno suprotno, Danska je uočila to i efektivno nacionalizovala svoje dve mreže 2005. godine čime je obezbeđen brži razvoj elektromreže a time i OIE.

Pored Danske i Nemačke (koja je jednim delom i izvezla znanje i tehnologiju u Kinu), pioniri u OIE su SAD, Španija, Italija, Francuska, Kina, Australija (ima odlične standarde i veliko iskustvo). Posebon pomenuo SAD koje su u mnogome učile na nemačkim propisima i iskustvu, njemon menažmentu, i tako započela svoju revoluciju primene „zelene energije“. Inače, SAD su možda i najveći prodor uradile na polju amorfnih ili nestandardnih solarnih ćelija ali su „zakasnile“ u trci sa ostatkom visoko razvijenog sveta po montaži i ugradnji solarnih panela. Naravno, to je važilo za situaciju od pre nekoliko godina, ali sada su itekako ubrzali (Google i solarcity nov podstrek solarnim projektima), i traže načina da što više instaliraju iste. Zato treba pohvaliti njihove istraživačko-edukativne centre, kao i sektor energetike koji su dali precizna i jasna uputstva šta jedan inženjer i monter trebaju da zadovolji kako bi se bavio ovim specifičnim poslom (NREL i Rocky Mountain Institute). Danas, prema informacijama SEIA (Solar Energy Industries Association) preko 119 hiljada radinka dnevno se bavi solarima, bilo u proizvodnji bilo u montaži.

Veliki napredak, između ostalog na softverskom polju daje Austrija (PVSYST), Kanada (Retscreen), Italija, SAD, i drugi, čineći da softverska industrija tih  zemalja bude još više profitabilnija. Sa velikim respektom moramo pomenuti da su i Kinezi učinili ogroman napredak i naterali ostatak sveta da cena solarnih panela bude nekoliko puta, pa čak i desetak puta jeftinija danas u odnosu na pre deset godina. Stim, da se pojasni, da su mnoge firme iz Nemačke prebacile proizvodnju u tu daleku zemlju i tako prenele znanje i iskustvo.

Prema rečenom vidi se da se radi o globalnoj tendenciji. Tome u prilog ide i zaključak skupa UN o klimatskim promenama, održanog maja 2011. u Abu Dabiju, da bi do 2050. obnovljivi izvori energije, sa akcentom na sunčevu i energiju vetra, mogli zadovoljavati i do 80% potreba za energentima u svetu, uz značajno smanjenje emisije CO₂ i time ublaže efekte globalnog zagrevanja.

Dakle, na kraju ovog uvodnog dela, malo podužeg ali neophodnog zarad preciznijeg opisa stanja u svetu, da se dâ osvrt na situaciju u Srbiji, koja je posledica minulih okolnosti ali i trenutno važećih. Najpre treba reći da je procenat potencijala solarne energije u ukupnom potencijalu u OIE Srbije oko 14% ili 0,6 miliona ten (miliona tona ekvivalenta nafte). Naše tržište već je obskrbljeno firmama bogatog iskustva koje se bave proizvodnjom i/ili ugradnjom solarnih kolektora, tj. sistema za zagrevanje vode. I to za sada odoleva jakoj konkurenciji sa strane. Možda bi se trebalo razmišljati o nekoj vrsti podsticaja države takvim proizvođačima kako bi se sačuvalo naše iskustvo i pamet. Za uzvrat bi smo dobili-sačuvali svoj proizvod i bili izvozno potencijalni.

Što se tiče solarnih ćelija, gradivnih i elementarnih jedinica solarnih panela, institut Mihajlo Pupin je pokušao nešto u svojim laboratorijama, ali komercijalnog efekta nije bilo. Razlog je skupa proizvodnja: od prerade sirovina do izrade finalnog proizvoda. Ali na to pitanje, najbolje da oni sami daju odgovor. Možda bi se trebalo malo osvrnuti na taj deo i uvideti koje su mogućnosti. Sa druge strane, Niški Univerzitet, sa svoje dve perjanice Elektronskim i PMF-om se već okrenuo izučavanju savremenih solarnih ćelija, savremenih dvoosnih solarnih sistema, i mogli bi da daju veliki doprinos na polju istraživačkog rada, pa čak, u nekoj budućnosti, na polju proizvodnje solarnih panela. Jer Niš je grad koji ima naučne radnike sa bogatim iskustvom na polju poluprovodničke tehnologije tako da bi se to trebalo uzeti u obzir pri predstavljanju naših mogućnosti budućim investitorima.

Tu ne treba zaboraviti Novosadski naučni krug od koga se takođe može uzvući dobar stručni kadar. Takođe, Beogradski i Kragujevački Univerziteti su započeli svoju „solarnu“ kampanju, posebno Elektrotehnički fakultet i PMF sa svojim vrsnim profesorima. Naravno, ovim imenovanjem pojedinih naučnih centara ne umanjujem značaj niti potencijal drugih kada je solarna tehnologija i tehnika u pitanju. Naprosto, treba reći da se ima kapitala u znanju, ako ne onog proizvodnog bar teorijskog. Zato treba pohvaliti i podržati svaki kongres, skup, konferenciju koji ima za cilj popularizaciju OIE.

Na polju invertora, na žalost, nema industrijske aktivnosti, bar za sada. I tu leži veliki potencijal za razvoj naše privrede jer Srbija ima ljudskih resursa. S druge strane, ta industrija je bliska razvoju integrisanih kućnih električnih sistema ili kako se to naziva „smart power“ sistema koji se tek najavljuju i koji će otvoriti ogremno tržište.

Dakle, jednom rečju, Srbija nema proizvodne kapacitete za solarne panele i ostale ključne opreme, za sada: Nema proizvodnje solarnih ćelija, nema ni fabrike koja radi samo sklapanje modula. Doduše, ima nekih najava ali se sve još uvek zasniva na rečima a ne konkretnim potezima. Ako ne ovi prvi, bar ovi drugi proizvodni kompleksi, su maltene automatizovani, linijski, i relativno nisu skupi, dokm su jako sofisticirani i precizni. Tako da na pitanje koji bi bio trend Srbije na polju solarne industrije iz dosada rečenog može se  reći eventualna instalacija jedne takve proizvodnje, i to tamo gde su uslovi za poslovanje najbolji. Ali to je već druga priča, druga tema.

Kada govorimo o solarnim elektranama u Srbiji, već su učinjeni neki koraci, kai i da se situacija odvija pozitivno. Imamo realizovan projekat kod Leskovca, potom deo elektrane kod Merdara je završen, na krovu instituta Mihajlo Pupin je nedavno postavljena solarna elektrana, itd. Uz to imamo i neke manje sisteme po krovovima škola, drugih javnih ustanova, privatnih zgrada koji su već počeli da ubiru prihode od države po subvencionisanoj ceni. Mnogi projekti su u izgradnji, ili je tako kroz medije najavljivano, kao na primer  solarni park na Zlatiboru. Dakle, dosta je projekata najavljeno da će biti realozovano u bliskoj budućnosti.

Međutim, kada pogledamo naše mesto u svetu po instaliranim snagama, možemo slobodno reći da smo tek na samom početku i da se stvari odvijaju sporo. Naime, 2009. je raspisana kvota dostupne snage od svega 5 MW do kraja 2012. koja nije, za sada, u celosti instalirana. Potom je ministarstvo raspisalo u 2013. godini 10 MW, 4 MW za solarne elektrane na objektima, 6 MW za solarne elektrane na zemlji (biće detaljnije pojašnjeno), prema uredbi ministarstva važiti do kraja 2015. godine. Između ostalog, čak je i godina 2011. bila proglašena za godinu energetske efikasnosti čime je još više dat akcenat na OIE. Sa druge strane, ako, na primer, jedna Nemačka instalira 4-7 GW godišnje (plan je da ostavari 52 GW do 2017. ili 2018. godine, dok je trenutna snaga nemačkih solarnih elektrana oko 34 GW, u izveštaju može se podrobnije videti stanje do juna 2013. godine “2013 2 BSW Solar fact sheet solar power“), Italija isto nakoliko GW montira godišnje, ako Češka, Španija takođe ne zaostaju za njima, ako naše komšije Bugari imaju već otvoreno tržište i velike projekte, uz njih i Rumuni, uz pređašnje pomenute cifre možemo jasno videti gde je naše mesto u odnosu na razvijen svet i EU – na samom početku. Ali, ako je bar za utehu, pogleda li se stanje u okruženju, Hrvatksa, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makednija, možemo reći da mi ne zaostajemo već da smo na približno istom ili nešto povoljnijem položaju. Stim da je Hrvatska već krenula snažnije i da ima prednost u odnosu na ostale zemlje regiona. Hrvatka ima i neke pogone za montažu, ali ih jaka konkurencija potiskuje.  Slovenija, kao razvijena evropska zemlja, odavno je otvorila svoje tržište solarima, tamo se mogu naći velike firme za distribuciju i montažu. BiH imaju dobre subvencije, možda najprivlačnije u okruženju, Makedonija je imala odlične feed-in tarife ali su ih smanjili, kao  i Hrvatkska. Time su ove dve zemlje smanjile svoju konkurentnost u regionu. Suprotno njima, Albanija je postala interesnatna investitorima, tako da su najavljeni veliki energetski projekti, u koje bi trebalo da budu uvršeni i solarni.

Rezimiramo li, videćemo da je Srbija krenula polako ali oprezno i trezveno u primenu solarne energije, ili bar je tako bilo do sada. Više je razloga zašto se do sada čekalo, i zašto su tako male snage dozvoljene. Prvi razlog koji je u mnogome stopirao investicije dminulih godina bio je nekonkurentnost srpske feed-in tarife u odnosu na zemlje Evrope. U Srbiji je bila fiksna vrednost za subvencionisanu cenu struje iz solarnih panela i to po 23 c€/kWh, ne razlikujući pri tome sistema na zemlji ili na objektu. Ovo je na taj način odbilo investitore jer su investiciono atraktivne zemlje poput Nemačke, Češke, Italije, Španije imale daleko veće i povpljnije tarife uz dodatne povoljnosti banaka i/ili samih država. A sve je to u sklopu plana EU da do 2020. godine ostvari cilj „20-20-20“. Naime, dogovorena je obavezu da do 2020-e zarad borbe protiv klimatskih promena smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte za 20% u odnosu na 1990. godinu, da se udeo obnovljivih izvora energije u potrošnji poveća na 20%, i da se merama energetske efikasnosti ostvare uštede od 20%. Ovo je za EU veliki „zalogaj“ jer se radi o društvima koja su veliki potrošači, gde je energija potrošena po glavi stanovnika nekoliko puta veća nego u Srbiji. To su društva kojima zbog kvaliteta života treba mnogo više energije nego li u Srbiji. Prvi presek – zacrtane vrednosti su bile pozicionirane za 2012-tu godinu i Evropa je žurila da ih ispuni, a to je jedino mogla privlačnim i povoljnijim subvencijama. Tako da su iz tih razloga, u glavnom, mnoge investicije tamo završile.

Sa pravne tačke gledišta, dodatno se može objasniti razlog kašnjenja ili izostanka investicija. Do 2011. godine nije bilo preciznih uslova za tarifiranjem solarne energije. Prvobitno je Zakonom o energetici iz 2004. godine bile predviđene mere za stvaranje uslova za stimulisanje korišćenja OIE. I takav zakonski okvir je trajao do 2011. Tek sa donošenjem novog Zakona o energetici (Sl. glasnik RS, br. 57/2011, 80/2011) dato je jasno usmerenje energetike Srbije i ka OIE, pozicionirani prvi preduslovi za određivanjem feed-in tarife i vremena trajanja obaveznog otkupa. Ovo je bio korak  harmonizacije pravnog sistema Srbije sa važećim aktima Evropske Unije vezanim za energetiku – Direktivom 2009/28/EC. Nakon toga, došlo je do dodatne izmene Zakona o energetici (ispr., 93/2012 i 124/2012) kao i propisivanjem niza uredaba: Uredba o uslovima i postupku sticanja statusa povlašćenog proizvođača električne energije (Sl. glasnik RS, br. 8/2013), Uredba o merama podsticaja za povlašćene proizvođače električne energije (Sl. glasnik RS, br. 8/2013), Uredba o načinu obračuna i načinu raspodele prikupljenih sredstava po osnovu naknade za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije (Sl. glasnik RS, br. 8/2013), Uredba o visini posebne naknade za podsticaj u 2013. godini (Sl. glasnik RS, br. 8/2013), došlo se do jasnijeg stanja u pravnoj regulativi namenjenoj obnovljivim izvorima energije. Dodatno, usvojen je plan od strane vlade i ministarstva kojim se obavezuje (pojašnjenje: obaveza proističe iz Ugovora o energetskoj zajednici), da se do 2020. poveća udeo energije iz OIE u ukupnoj potrošnji sa 21,2 na 27%.

Dodatni okidač da se prione na posao bilo je dešavanje sa Fokušimom i rađanjem straha od nuklearnih postrojenja. Posledica toga je bilo privremeno gašenje nuklearki u Nemačkoj i pritisak javnog mnjenja da se okrenu zemlje Evrope ka čistijim izvorima. Zato je Nemačka donela i dugoročni plan da sva nuklearna postrojenja zameni elektranama iz OIE, što je dodatno privuklo investitore u evropske zemlje.

U svetu solarnog biznisa važi jedno gledište da ako je ROI (mada je to kamata na godišnjem planu) manji od 10%, ne treba investirati. Sa tadašnjim cenama opreme za solarne elektrane mi smo imali vreme povraćaja novca između 9.5 i 11.5 godina, uz loše kreditne uslove. Time bi poslovanje jedne solarne elektrane u Srbiji bilo maltene neisplativo.

Takođe, svuda su vremena trajanja otkupa ili podsticajni periodi bili 20 ili čak 25 godina, ređe 15, dok u Srbiji je bilo i ostalo 12 godina. Prema tome, i to je dodatno skrenulo našu zemlju sa putanje investitora.

Međutim, može se sada njihovo bogato iskustvo ali i greške iskoristiti ne bi li se investiciona klima poboljšala. Dva su globalna kretanja koja su približila naše podneblje takvim projektima. Prvi je taj što su subvencije u razvijenim zemljama mnogo pale, i sada su na nivou naših, dok mi imamo više sunčanih sati na primer od Danske ili Češke. Njihove vlade pomno prate kretanje cena solarne opreme a pre svega solarnih panela i invertora tako da je pad subvencija u EU dinamičan. Kod nekih zemalja se odvija svakih šest meseci analiza i eventualna promena „feed-in“ tarife. Cene solarnih panela su u zadnje dve godine smanjene za četiri puta u proseku, tako da je moralo da se reaguje na planu subvencionisanja.

Drugi efekat koji je zadesio Zapadnu Evropu jesu prevelika dugovanja nekih zemalja, poput Češke, Španije, Italije investitorima i vlasnicima solarnih elektrana (videti češki energetski paradkos radi detaljnijeg pojašnjenja). Ako se pogledaju vrednosti ostalih feed-in tarifa za OIE, solarna je daleko veća, čime je čini najvećim teretom budžeta države, odnosno krajnjeg korisnika. Ova velika dugovanja su počela da značajno utiču na cenu električne energije u pomenutim zemljama. Ako se vratimo na Srbiju, gde je cena struje još uvek socijalna kategorija, dajemo odgovor zašto je propisana mala kvota za solarne sisteme do kraja 2015. godine, ili bar tako piše u uredbi, za sada.

Inače, svetski trend je da cena feed-in tarife bude manja od cene struje koju plaća krajnji korisnik, tj. da se cena proizvedene zelene energije a time i solarne, dovede na nivo cene struje dobijene iz fosilnih goriva. Bolje rečeno, trend je da se izgube subvencije, da se iz realnih izvora bez ikakvih pogodnosti finasiraju projekti zelene energije.

Digresije radi, pomenimo da u novom Zakonu o energetici krajnji kupac električne energije će snositi teret obnovljivih izvora električne energije. To konkretno znači da je prema uredbi visina naknade u 2013-toj biti 0.044 din/kWh, a sve u skladu sa zakonom. Ovo plaćaju krajnji kupci uz račun za pristup prenosnom, odnosno distributivnom sistemu i posebno se iskazuje. Znači da će prosečno domaćinstvo koje utroši 500 kWh mesečno, uz račun za pristup prenosnom odnosno distributivnom sistemu imati više prikazana 22,00 dinara, odnosno povećanje računa iznosi 0,71%.

Kako je pokazano, imali smo fiksnu tarifu. Danas je ona daleko ozbiljnija i razlikuje sisteme po snazi i mestu instaliranja: Na objektu do 0,03MW cena je 20,66 c€/kWh, na objektu 0,03 – 0,5MW cena je 20,941 – 9,383*R c€/kWh ( R je dato u MW), i na zemlji 16,25 c€/kWh. Sa druge strane kvota glasi ovako: Ukupna snaga iznosi 10 MW, od čega 2 MW za siteme na objektima pojedinačne snage do 30 kW, 2 MW za sisteme na objektima pojedinačne snage 30 do 500 kW, i 6 MW na zemlji. Mora se priznati da su mnoge zemlje imale malo drugačiji sistem podele po snazi – nisu imale jednu jednačinu već opsege vrednosti subvencija, tako da je ovaj sistem subvencionisanja novijeg datuma. Kako će funkcionisati u praksi vreme će pokazati. Uz sve ovo moramo dodati da u svetu postoji i sistem koji nije našao mesto u našem subvencionisanju. To su BIPV sistemi, odnosno solarni sistemi na fasadama zgrada. Doduše, to su jako nezgodni sistemi za procenu dobiti i isplativosti, pa tako i određivanja konačne cene otkupa.

Dodatni pritisak na tržište energije vrši buduća liberalizacija trgovine električne energije, kao i obaveze prema Energetskoj zajednici čiji je Srbija član.

Dakle, prema dosada rečenom kao i najavama ministarstva, možemo dati zaključak: U Srbiji će se graditi sistemi većih snaga, 100-500KW, ređe 1MW, ali i oni manji, 30-50KW. Interesovanja ima u građanstvu posebno za sisteme na krovovima snage 10KW do 30KW. Dodatno interesovanje su pokazale neke fabrike koje bi na svojim halama postavile solarne sisteme i tako u budućnosti sebi smanjile račun za struju. Ovo može biti interesantna tema za razmišljanje, da se budućim investitorima ponudi takva solucija: Oni se povežu na mrežu, troše tu energiju, a da višak, ako ga bude bilo, se prodaje EPS-u po određenoj ceni. Pored toga, mnogi mega marketi u svetu su svoje potrebe za energijom u mnogome potkrepili baš iz solarnih panela, poput čuvene IKEA-e.

Na kraju obrazlaganja zašto imamo takvo stanje, moramo pomenuti opsežnu birokratiju – veliki broj zakonskih regulativa, i dozvola koje su činile da se čeka i po godinu dana za pokretanjem gradnje. Na žalost, danas investitor nema garanciju da će država sklopiti ugovor sa njim iako je pribavio sve potrebne dozvole i garancije. To dodano otežava investiranje, ali i upućuje da samo krupni ulozi budu u opticaju. Uz to, nema se jasnog uvida, bar preko nekih obaveštenja, koliko je raspoložive snage od propisane kvote ostalo. To ne znači da se ne može doći do podataka, ali se jednostavno taj podatak ne može videti na sajtu ministarstva ili njene agencije.

U svetu su postali aktuelni ugovori građana sa nekom od kompanija koje imaju dozvolu za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora. Ugovori su tako koncipirani da kompanije naprosto iznajmljuju opremu za solarni sistem privatnim licima, montira na krovnoj površini objekata koji su u vlasništvu tih lica, uz novčanu  naknadu na godišnjem nivou. Ali zato je tim kompanijama omogućeno da oni sklapaju ugovor sa državom po subvencionisanim cenama ali sa takvim vrstama ugovora. Za sada, kako imamo malo dozvoljene snage, malo je verovatno da će se takvi ugovori pojaviti, ili ako ih bude neće biti u nekom značajnijem broju.

Pored „on-grid“ ili „grid-tied“ ili vezanih za distribuciju sistema, postoji interesovanje građana za nezavisnim ili „off-grid“ sistemima. To su autonomni sistemi koji imaju primenu na vikendicama, u kamprikolicama, čamcima i brodovima, uličnoj i dvorišnoj rasveti. Kako interesovanje raste, to će se i javiti prvi veći ponuđivači takvih solar-kit sistema. Tako da se i u tom pravcu može očekivati razvoj tržišta. Tu ima dosta mesta za ulaganje i promociju jer pored vikend objekata, solarna rasveta itekako ume da pruži kvalitetno rešenje: eliminišu se mnogi izvođački radovi i dodatne administrativne obaveze. Mnoga turistička naselja u svetu već imaju solarnu uličnu rasvetu, parking prostore prekrivene panelima, realno je zaočekivati da toga bude i ovim daleko više.

Nastavak: Analiza stanja u Srbiji u oblasti solarnih investicija – deo II